Ceremonija "Otvaranja usta"
U grobnici se zlatni kovčeg sa mumijom kralja polaže u sarkofag i sveštenici napuštaju grobnicu.
Pored faraona je ostavljeno sve što bi mu moglo zatrebati u zagrobnom životu, uključujući hranu, piće, nakit i odeću. Kralj Tut je sahranjen sa preko 50 komada kvalitetne odeće, tunika, leopardovih koža, marama, rukavica i ukrasa za glavu. Takođe, ostavljena su tri zlatnika, zlatne kočije, model broda, statue životinja, stolice, slike i još mnogo drugih predmeta, sve ukupno preko 5000 komada.
Grobnica je zatvorena u Dolini kraljeva, pored grobnica drugih faraona, i ostavljena u tajnosti skoro 3000 godina. A onda se jednog dana, u neposrednoj blizini grobnice Ramsesa IV, pojavio kamen kao smernica arheolozima na još 15 stepenika koji su vodili do zapečaćenih vrata Tutankhamonove grobnice.
Bio je početak novembra 1922.godine, i plodonosna godina za arheologa Hauvarda Kartera i njegov tim. Otkrivši vrata grobnice, Karter šalje telegram u Englesku, lordu Karnarvonu, bolešljivom starijem muškarcu od 57 godina, koji je bio finansijer arheoloških istraživanja, i on stiže tri dana pre otvaranja grobnice.
I pored statue Anubisa koja je ostavljena da spreči ulazak stranaca u Tutankhamonovu sobu sa blagom, arheolozi su se vrlo brzo obreli u njoj.
Pošto je u trećoj sobi pronađen i sarkofag sa mumijom mladog faraona, pristupilo se vadjenju svega iz grobnice.
Ljudi koji su provaljivali u grobnice, često su nailazili na misteriozna upozorenja ispisana po zidovima, kao na primer "Smrt će stići svakog ko narušava mir kralja" ili "One koji unište pečat grobnice stići će bolest, koju ni jedan lekar neće moći odgonetnuti", ali u grobnici Tutankhamona takvih natpisa nije bilo. Ipak, i mnogo godina posle njenog otvaranja, postoje pojedinačna verovanja o mumijinom prokletstvu.
Egiptolog koji je od početka sarađivao sa Karterom, izneo je intetesantnu priču ubrzo po otvaranju grobnice. Naime, pričao je da je Karter poslao glasnika u svoju kuću, a ovaj je, kad se približio kući, čuo "tihi, gotovo ljudski krik". Ušavši, zatekao je ptičiji kavez okupiran kobrom, i kanarinca kako završava u njenim ustima. To je odmah podstaklo javnost da širi glasine o mogućem prokletstvu. Čak je i bivši generalni inspektor za antiku u egipatskoj vladi, tvrdio da se to mora tumačiti kao napad kobre, kakvu je faraon nosio na glavi, na Karterovu kuću, i kao odgovor na njegov upad u kraljevu grobnicu.
Prva od misterioznih smrti bila je smrt lorda Karnarvona. Od ujeda insekata, a potom infekcije rane napravljene brijačem na istom mestu, došlo je do trovanja krvi, te je lord, samo 4 meseca nakon otvaranja grobnice, preminuo. Novine su pisale da je i njegova supruga podlegla kletvi i da se zato, na putu suprugu u Egipat, takođe ozbiljno razbolela.
Zahvaljujući ljudima, poput noveliste Mari Koreli, javnost je sve više verovala u postojanje faraonove kletve. Mari je napisala u jednom pismu :"Ne mogu a da ne pomislim da se toliko rizikuje provalom u poslednje utočište kralja u Egiptu, čija se grobnica posebno i svečano čuva, i pljačkanjem njegovih stvari. Prema posebnoj knjizi koju posedujem, pod nazivom Egipatska istorija piramida, najstroža kazna prati svakog nepristojnog uljeza u zapečaćenu grobnicu. U knjizi se govori o "tajnim otrovima u kutijama, i da oni koji ih dodirnu neće znati koliko će patiti". Zato pitam: Da li je ubod komaraca tako ozbiljno zarazio lorda Karnarvona? "
Smrt lorda prijavljena je kao posledica streptokokne infekcije usled koje je kao komplikacija došla pneumonia.
Sledeći interesantan slučaj bio je u kući Karterovog prijatelja, Ser Ingrama, kome je data na poklon mumificirana ruka sa narukvicom skaraba na kojoj je pisalo "Proklet bio onaj ko pokreće moje telo. Njemu će doći vatra, voda i kuge". Ubrzo nakon tog događaja, Ingramova kuća je izgorela, a kad ju je obnovio poplavljena je.
Polubrat lorda Karnarvona takođe je umro od trovanja krvi a Ser Archibald Daglas od misteriozne bolesti. Hauvard Karter je bio skeptičan prema tim pricama o prokletstvu, ali je i on zabeležio u svom dnevniku jednu čudnu situaciju. U svom izveštaju iz maja 1926.pisao je da je prvi put, za 35 godina rada u pustinji, video šakale iste vrste kao egipatski bog Anubis,čuvar mrtvih.
Skeptici su istakli da su mnogi drugi koji su ušli u grobnicu ili imali sa njom ikakve veze, preživeli, ali je i dalje postojala priča o 11 misterioznih smrti povezanih sa otkrićem grobnice.
I na kraju, da li je stvarno postojalo "mumijino prokletstvo"?
Godine 1999., nemački mikrobiolog Gothard Kramer, pregledao je četrdeset mumija i identifikovao nekoliko vrsta spora budji u mračnoj, suvoj grobnici. Kramer je pretpostavio da je, prilikom prvog otvaranja grobnice, svež vazduh mogao izazvati da spore sa zidova budu oduvane u vazduh, i da su tako dospele u nos, usta ili oči ljudi koji su ušli u grobnicu. Hrana koja je ostavljena u grobnici, pre nego što je zapečaćena, mogla je dovesti do pojave budji, a spore do pojave infekcije ili čak smrti osoba. Nakon toga su i dr. Hans Mark i dr. Nikola di Paolo, na svojim univerzitetima, otkrili prisustvo spore i Aspergillus, za koju je dokazano da proizvodi mikrotoksine. Egipatski lekar, Ezedin Taha, tvrdio je da su zdravstveni podaci izloženih radnika kompatibilni sa infekcijom Aspergillusa.
I pored svih naučnih dokaza, verovanja u istinitost kletvi ispisanih po zidovima ili objektima čuvarima tela faraona, i danas izazivaju strahopoštovanje medju svima koji dodju u kontakt sa ovom drevnom kulturom.
Нема коментара:
Постави коментар