Zejnova soba i isti onaj radni sto na kom se godinama smenjuju papiri, sveske
i knjige. Zejn je izrastao u muškarca i klečeći na onom istom mestu moli se
Alahu.
- Mir i milost neka su nad tobom – okreće se ka desnom ramenu – Mir i milost
neka su nad tobom –okreće se ka levom ramenu , a onda pogleda ka nebu i reče –
Nema Boga osim Alaha. On poseduje sve. Neka je veličanstveno njegovo ime.On je
sposoban za sve.Ništa ne može sprečiti šta ti je odobreno i niko ti ne može
odobriti šta ti je on uskratio. Jedini blagoslov je koji ti daruješ.- završava
molitvu, ustaje, skida džalabeju a u tom Salha ulazi u sobu sa ispeglanim
odelom u rukama.
-Gospodine oficiru,spremno je vaše odelo
-Nadam se majko. Nadam se da će Bog odgovoriti na moje molitve – uzima odelo i
stade ga oblačiti
-Ako Bog da ,sine. Bog će ti odobriti sve što želiš, bićeš najbolji policajac
u Gornjem Egiptu. Imala sam san koji to potvrdjuje.
-Tvoji snovi me plaše ,majko.- odgovori Zejn zabrinuto
-Zašto sine?
-Sećaš li se sna o tetki Zleikhi, Sulejmanovoj majci ? Rekla si da će sigurno
ići na Hadž za nedelju dana, a ona je umrla u požaru posle nedelju dana.
-Nek joj Alah oprosti, nedostaje mi . Bila je divna žena – odgovori Salha
sažaljivo i nastavi uverljivo – Zadnji put, san se nije ostvario, al ovog
puta, vratićeš se sa 4 zvezdice na ramenima.
-4 zvezdice? Je li to hotel ? Majko, daće mi prvu zvezdicu nakon 6 godina !
–iznerviran stade je požurivati –Hajde, treba da uhvatim voz!
-Dobro, dobro –reče Salha i krenu ka vratima još jednom uputivši pogled
ka njemu.
-Kreni! Jasno je da neće biti ni zvezda ni meteora!
-Što tako kažeš , sine? –rastuži se ona
Seriju možete pogledati ovde
https://drive.google.com/file/d/1aoTjoObVX9TrWCJa1vZPk_jpY97RSNNq/view?usp=sharing
-Jel se moj otac probudio? –promeni Zejn temu razgovora
-Jeste. Napraviću ti čaj dok se spremiš –odgovori mu Salha zatvarajući vrata
-Dobro, majko.
Zejn i Mansur, Zejnov brat od strica, sreli su se na šetalištu pored
Nila , da pred put malo popričaju I pozdrave se.
-Poslednja stvar koju mi je pokojna majka kupila bila je policijska uniforma,
Mansur. To je moj san, san sa kojim sam odrastao. Hoće li mi se ostvariti san
i to biti moj životni poziv ? Ili će se pretvoriti u moru i ubiti me ?
-Neka te Bog nikada ne izneveri , rodjače.Tvoj san će se ostvariti, osećam to
srcem.
Seriju možete pogledati ovde
https://drive.google.com/file/d/1aoTjoObVX9TrWCJa1vZPk_jpY97RSNNq/view?usp=sharing
-Plašim se da će voz koji će me odvesti do policijske akademije biti i
poslednji voz kojim ću putovati.
-Ooo! Budi optimista. Ako Bog da ovo neće biti zadnji put da te ispraćam.Bog
zna tvoje namere i nagradiće te.
-Kunem ti se, želim samo da zaštitim ljude, poštujem zakon i služim
pravdi. Nemoj misliti da sam kao ostali ljudi koji su zainteresovani samo za
uniformu, ili da želim da ugnjetavam ljide ili uzimam što mi zakonski ne
pripada. Kunem se Bogu. On zna koje su mi namere, Mansur.
-Dokle god su ti iskrene namere, dobićeš šta želiš. Videćeš, zapamti šta sam
ti rekao.
Hitlerova rezidencija , sazidana po pronalasku blaga na zemlji koju je odavno
kupio, sad je moderna trokupolna vila sa velikim bazenom u dvorištu, raskošnim
nameštajem u kući i mnoštvom stroegipatskih statua iskopanih na groblju.Hitler
sedi u svojoj radnoj sobiza stolim od tamno braon drveta, ručne izrade sa
mnoštvom duboreza. Iza njega se nalazi polica sa par knjiga , nekoliko
papirusa i statua i antičkog Egipta. Pored stola je crna statua faraona
visine čoveka i još jedan veliki papirus na zidu.Radni sto je dekorisan glavom
Anubisa od alabastera, piramidama, statuom Ozirisa i stonom lampom. Na fotelji
ispred stola sedi Musad, zgodan mladić u svetlo plavoj košulji i tamnim
pantalonama, i zatvara torbu u koju je prethodno spakovao novac.
- Obidji kuće o kojima sam ti govorio, jednu po jednu, i predaj ovaj novac.
Ovo će im pomoći da se odluče
- Alah da vas nagradi - odgovara čovek koji stoji pored Musada - Već dugo ste
darezljivi prema ljudima. Uzima torbu i odlazi
Musad pogleda u oca, pa upita
- Jel ti bacaš svoj novac? Zašto daješ toliki novac ljudima?
- Ko kaže da ga dajem ljudima?
- Pa šta si upravo uradio?
- Kad kupuješ odeću, zar ne plaćaš?
- Kakve veze ima odeća sa novcem koji deliš na sve strane?
- Kad obuceš novu odeću, nosiš je na sebi ponosno. A kad postane stara možeš
je koristiti za brisanje poda. Jel tako?
- Tako je oče.
- Ja ne kupujem odeću, idiote. Ja kupujem ljude, kupujem čoveka. Stoje ispred
mene sa oborenim pogledom ka zemlji. Svako ko se usudi da pogleda gore, ili
kad mi više nije potreban, može mi koristiti za brisanje poda. Ja ne kupujem
ljubav, ljubav nije na prodaju, sine. Tvoje srce je meni dovoljno, Musad. Jesi
li razumeo?
Jutro je svanulo. Zejn se budi i proteže u sedištu vagona za koje je dobio
kartu. U vagonu je tridesetak sedišta, po dva sedišta sa jedne i po jedno s
druge strane vagona. Zejn odjednom primećuje da mu nema fascikle sa
dokumentima
- Gde je fascikla? Gde je plava fascikla što je bila ovde? - ustaje sa
sedišta, okreće se oko sebe, a onda pogleda u momka sa sunčanim naočarima,
koji sedi u sedištu pored njega, gleda kroz prozor u daljinu i ne obraća
pažnju na Zejnovu potragu
- Izvini, da li si video plavu fasciklu što je stajala ovde? - upita i pokaza
na mesto gde ju je ostavio.
Ovaj stade skidati naočare jednom rukom a drugom izvadi fasciklu koju je držao
iza leđa.
- Mora da na ovo misliš?
- Da, hvala ti puno. Uplašio sam se da sam je izgubio.- uze je i poljubi.
- Šta ti je u fascikli? - upita momak
- Ceo moj život je u njoj.
- Stvarno? - ozbiljno upita stranac.
- Da. To je fascikla koju ću predati u policijsko akademiji.
- Znači, neko od tvojih rodjaka mora da je ambasador, ministar ili general.
- Ja sam običan čovek koji će da konkuriše na policijskoj akademiji. Ne treba
mi rodjak ministar ili ambasador da bih konkurisao.
- Pretpostavio sam da ideš na akademiju po sakou koji nosiš.
- Sako? A košulju nisi primetio? - nasmeja se Zejn
- Ustvari je veoma elegantna - nasmeja se i momak. - PA ako si siromašan,
skroman momak, bez ikakve veze, što ideš tamo?
Zejn se sad već iznervira i reče
- Hoćeš li prestati da me ubijaš u pojam? Treba da hrabriš ljude, a ne da ih
ubijaš u pojam. E baš nemam sreće kad završih sedeći pored tebe. Šta te je
dovelo ovde?
-reče Zejn okrenuvsi glavu od njega
- I ja idem da konkuriše na akademiju. - Zejn se iznenadi - ako ideš na
akademiju što mene ubijaš u pojam? Sudeći po tvojoj odeći, ni ti medju
rodbinom nemaš nikog na polozaju
- Ja konkurisem, jer nemam ništa bolje da radim. Ako uspem zvaće me
policajcem, a ako ne uspem nemam šta da izgubim.
Zejn potvrdno klimu glavom i duboko uzdahnu. Momak mu pruži ruku i reče
- Da se predstavim, Salab Safiedin Dahšan.
- Drago mi je da smo se upoznali, gospodine Lisac (Salab=lisica)
Gde smo sad?
U svojoj spavaćoj sobi Fakhr se oblači kako bi izašao iz kuće
- Da li si razgovarao sa Salehom o zajmu? - uputa ga žena koja je sedela na
bračnom krevetu. Fakhr uzima šal sa čiviluka i odgovara
- Nisam i neću
- Zašto tako kažes, Fakhr? - upita Džalajla
- Šta je moj brat, Saleh, uradio je i suviše.
- Pa šta? - razljuti se ona i podje ka njemu
- Šta je problem? Pa braća ste!
Fakhr sede na kanabe blizu bračnog kreveta a ona nasuprot njega
- Ipak, treba imati granicu - odgovori Fakhr - dovoljno je što pomaže i mene i
moju decu
- Ti si izgubio svoju zemlju. Prodavao si deo po deo, dok se nisi našao u ovoj
situaciji. A, pored toga, Saleh je veoma bogat i pomaže mnogima. To je samo
zajam. Kupicemo zemlju i vratiti mu novac od žetve.
Fakhr odmahnu glavom na njenu ideju, ustade sa kreveta i krenu ka vratima
sobe. Pred vratima se okrenu ka ženi, uperi prstom ka njoj i reče
- Slušaj, Džalajla, rekao sam šta sam imao. Ovo je poslednji put da
raspravljaš samnom o ovome i da mi govoriš šta da radim a šta ne. Mi ne
dozvoljavamo ženama da se mešaju u odnos između braće. Da li si razumela? - to
je bilo poslednje što je rekao pre izlaska iz sobe.
U drugoj sobi deca su se okupljala za doručak i Fakhr im se pridruži
- Dobro jutro, Lejla
- Dobro jutro, oče
- Dobro jutro, Safia
- Dobro jutro, oče
Svi su sedeli na podu oko okruglog niskog drvenog stočića na kom je, na
metalnom poslužavniku, bio postavljen doručak.
- Gde vam je brat, Mansur?
- Ovde sam - reče Mansur ulazeći u sobu - dobro jutro, oče.
Fakhr ga otpozdravi, zatim izgovori "U ime Alaha milostivog, samilosnog" I stade kidati fatiru. Deca ponoviše iste reči za njim i prihvatiše se hrane.
Džalajla ulazi u sobu, Fakhr je poziva da im se pridruži, te ona seda pored
njega na pod. On podiže ruke u vis kako bi zavrnuo široke rukave džalabeje,
izgovara "Bismilah" i svi počinju sa doručkom.
- Kako ste deco?
- Hvala Bogu, oče - odgovaraju oni
- Deco, svi ste odrasli - nastavlja on - vreme vam je da napustite ovu
kuću.
- Ti želiš da napustimo kuću, oče? - upita Lejla a razočaranje joj se pojavi u
pogledu. Imala je na sebi cvetnu haljinu braon nijansi, a na glavi trouglastu
maramu narandžaste boje, vezanu na pitiljku.
- Želim da se udate, oženite, želim da vam napravim svadbe kakve nikad nisu
viđene. Ne zato što ste moja deca, nego što ću vas se tog dana konačno
osloboditi - nasmejaše se Džalajla i Mansur, a Lejla odgovori ozbiljnim tonom
- Još ćemo ti dosadjivati, oče
- Ne marim da mi dosadjujete, dokle god ste zdravi - završi on šalu a i doručak
- Želim razgovarati s tobom o nečemu, baba - reče Mansur
- Kasnije Mansur, moram ići da se nadjem s tvojim stricem, Salehom, čeka me. Lejla, pripremi mi cipele.
- Naravno, baba
Zahvalivši se Alahu uputa Mansura
- Ideš li samnom?
- Dolazim brzo za tobom
Zejn i Salab su doputovali i izašavši iz voza svratili da se osveže sokom u obližnjem restoranu. Duž plafona restorana bilo je okačeno sezonsko voće, banane i pomorandže, al oni popiše sok od šećerne trske.
Zejn otpozdravi gazdu
- Sve najbolje, Hadž Rabi!
Salab ga upita
- Ti misliš da si već policajac, pa otimaš od ljudi? Zar nećeš platiti ovaj sok?
- Vlasnik je moj rodjak - nasmeši se Zejn zadovoljno
- I ti si mi ponudio samo sok od šećerne trske? Što me ne ponudi nekim koktelom?
- Kakvim koktelom?
- Koktel je časa raznih vrsta voćnih sokova - stade objašnjavati Saleb - lubenica, asanas...
- Asanas? Misliš ananas?
- Da, pravi asanas!
- Ko ti je predložio da konkurišeš na policijsku akademiju, jako je pogrešio - nasmeja se Zejn
.- Zašto? Zar mi uniforma ne leži? Ja sam rođen da budem policajac na visokom položaju
U dvorištu Hitlerove kuće, Hitler ima sastanak sa jednim seljanom. Na jednom kanabetu je Hitler iza čijih ledja stoji čovek u svetlo braon džalabeji sa puškom na ramenu, na drugom sedi Musad a na trećem kanabetu seljak.
- Ako ne želiš da prodaš, zakupiću je od tebe - govori Hitler čoveku
- Gospodine Hitler, to parče zemlje hrani više od 40 osoba - odgovara is Hadž Said - ne mogu ga ni prodati ni dati u zakup.
- Hajde Hadž, - dodaje Musad namešteno - da sklopimo dogovor. Bolje tako nego da te izbacimo sa zemlje i prisvojimo je.
- Musad! - viknu Hitler izvadivši šišu iz usta. Musad ga pogleda iznenađeno, a Hitler nastavi
- Razgovaraj pristojno sa čika Saidom!
- Bog neka te blagoslovi gospodine Hitler - odgovara Said
Hitler povlači još jedan dim i smireno nastavlja pregovore
- 40 ljudi koje si pomenuo će zaraditi puno novca od zakupa ili prodaje.
Said već postaje nervozan i pita
- Zašto moja zemlja, gospodine Hitler?
- Zato što je bogata. Zar nisi video šta se dogodilo sa sinovima Bajumi i Faruka? Koliko su bogatstvo stekli kad su mi prodali zemlju?
Starac osloni glavu na prekrštene šake.
- Šta je s tobom? Zar ne želiš da usrecis decu? Baš si čudan - nasmeja se Hitler a Said stade razmišljati šta mu je činiti.
-To će biti samo na 2-3 meseca i onda ćeš dobiti svoju zemlju nazad sa svim njenim prihodom i lepom sumom novca - otvara bananu i nudi je Saidu koji je u šoku od Hitlerove tiranije.
Na tremu Salehove kuće Lejla sedi sa Salhom i njenom ćerkicom
- Gde će moj sin naći devojku lepšu od tebe - govori Salha Lejli.
- Stvarno tako misliš, strina? - pita Lejla.
- Zar sumnjaš? Ti si prelepa - od srca je hvali Salha.
- Ne, ali ja sumnjam u njega
- Niko ne sumnja u mog sina
- A jel ti ikada rekao ili nagovestio nešto? - dodade Salhina ćerkica
- Šta to pričaš dete? - zaprepasti se Salha - Sedi tu i ćuti ili idi u kuću. Hajde, idi!
- Ne majko, molim te. Želim da ostanem sa vama - odgovara tužno devojčica
- Ako ostaješ, onda ćuti!
- Hoću majko.
Salha ponovo pogleda Lejlu, te nastavi
- Dobro, reci mi Lejla, da li ti je on išta rekao ili nagovestio?
- Majko, pa ti ponavljaš moje pitanje!
Salha je šakom udari po butini i reče
- Ja mogu da kažem ovakve stvari al ti ne možeš. Jesi li razumela?
- Jesam majko.
Okrete se opet Lejli
- PA, reci mi.
Lejla se zamisli i odgovori zabrinuto
- Da budem iskrena, strina, nije mi ništa ni rekao ni nagovestio.
- Ne brini, dušo - stade je tešiti Salha - nadam se da ćete biti zajedno, Zejn tvoj i ti njegova. Kaži Amin.
- Amin! - govori Lejla zadovoljna Salhinim odgovorom.
U Fakhrijevoj kući Mansur uzima svesku iz ormarića u sobi. Kreće ka izlazim vratima, ali ga zaustavlja majka
- Mansur?!
- Kaži majko.
- Gde ideš sine?
- Na zemlju, treba da pokažem staricu i ocu rezultate žetve.
- Kad se vratiš želim da porazgovaram sa tobom o nečemu.
- U redu majko. Ima li nečeg da te muči?
- Ima, činjenica da ti ne shvataš da si moj jedini sin i da ne mogu da te pustim i budem daleko od tebe. Ni sekund!
- Šta se dogodilo, majko?
- To što ne odustaješ od ideje da ideš u vojsku.
- Zar ti je već rekao? - upita Mansur mislivši na oca.
- Jeste, rekao mi je i da te odgovorim od toga.
- Od čega, majko? Da radim jedino što želim u životu.
- Majčin pristanak je mnogo važniji, sine.
- Majko ne želim da ti nametnem bol i patnju, ali jedino što sam ikada želeo je da budem oficir u vojsci svoje zemlje.
Ja se ne selim, majko. Ostajem ovde.
- Znači, odlucio si?
- Moli se za mene majko.
- Neka te Bog čuva i štiti, sine moj.
Na kraju izgovori Džalajla shvativši da je nemoguće promeniti mu mišljenje. Mansur je poljubi u čelo i podje.
U Salehovoj radnoj sobi razgovaraju Fakhr i Saleh.
- I šta si mu rekao? - upita Fakhr.
- Rekao sam mu da ako je učinio nešto loše, da bi mogli uzvratiti vatru. On je oduvek takav čovek, teške naravi.
Ulazi Salha sa posluženjemi Fakhri je upita
- Što ti nosiš posluženje, gde je posluga koju toliko plaćaš? Gde su otišli?
- One mogu da rade šta hoće i da služe koga hoće. Ali njega- prilazi Salehu dajući mu šolju čaja - ja služim sama.
- Ti si posebna žena - govori Saleh koji je sad već muškarac šezdesetih godina, pobelele brade i naboranog lica.
- Popravi taj okvir - govori Fakhriju pokazujući mu na sliku iza Fakhrijevih leđa. Kad se Fakhr okrenu od njih Saleh uštipnu Salhu za zadnjicu. Salha se nasmeši, ne iznenadivši se previše i podje ka vratima
- Dobro, hajde da nastavimo sa računima - reče Saleh i pogleda u Salhu koja izlazi iz sobe - usput, uzmi ovih 40.000 funti , 20.000 daj Hadži Ragabu. Njegova žena ide na operaciju u Univerzitetsku bolnicu. A drugih 20.000 daj Khadrovoj majci da kupi ćerki odeću za venčanje.
Fakhr uzima novac i pita
- Zašto ovo ne odložis za nedelju, dve, dok stigne dobit od žetve?
- I šta da kažem Hadž Ragabu? Odloži ženi operaciju dok ne umre? Ili da osramotim Khadrovu majku pred njenim prijateljima? Ne. Ne odlaži činjenje dobrog i ne žuri da činiš loše. I bićeš pošteno nagrađen.
U tom Mansur zakuca na vrata
- Udji Mansur - obrati mu se Saleh - vidiš kako lepo izgledaš u ovoj našoj tradicionalnoj odeći.
- Išao sam do njive, i nisam vas tamo našao
- Da li si želeo nešto da nam kažeš? - upita Saleh prepoznavsi dvoumljenje na njegovom licu. Mansur pogleda oca čekajući njegovo odobrenje da otpočne razgovor
- Ne plaši se oca, reci mi slobodno
- Paaa... striče, želim tvoju i očevu dozvolu da se upišem na vojnu akademiju.
- Opet Mansur?! - s ljutnjom upita Fakhr - Zar ćemo opet o istom razgovarati? Ko će voditi računa o zemlji? Tvoje sestre?
Saleh je saslušao brata a onda rekao
- Smiri se, Fakhr. Zar nisi srećan što želi da se priključi našoj vojsci? Ima puno farmera, možeš ih unajmiti koliko hoćeš. Nemoj biti tolika cicija i misliti samo o zgrtanju novca. Kad umreš, nećeš poneti novac sa sobom - onda se obratiti Mansuru - on je kao naš stric, nek mu je laka zemlja. Stric je bio i gori od njega. Kad je išao u goste pio bi čaj sa puno šećera, ali kod kuće je pio bez šećera - onda se opet okrete Fakhriju - Ne budi cicija Fakhr.
- Kako to misliš? Zar treba da poklanjam svoj novac, kao što ti poklanjaš svoj?
- Molim te, oče, - prekide ga Mansur - prihvati to. To je jedina stvar koju želim da radim.
- Mansur, - odgovori Saleh umesto brata- ići ćeš na vojnu akademiju i biti vojni oficir - Fakhr se trže od besa, al samo obori glavu - El Genauvi porodica treba I vojnog oficira.
- On mi je jedini sin - stade se protivi ti Fakhr.
- Alah će ga zaštiti. Jel ga ja šaljem na uništenje? Biće oficir u vojsci.
Fakhr požele još nešto reći al precuta. Pogleda Mansura, još malo promisli, i na kraju reče ono što su od njega očekivali
-Dobro, slažem se.
- Divno. Čestitam oficire! - reče Saleh
- Hvala, striče!
Na policijskoj akademiji Zejn je završio intervju sa komandirom. Ustaje sa stolice, otpozdravlja ga i govori
- Hvala gospodine, nadam se da ćemo se opet videti!
Kreće ka izlazu i sreće momka koji je takođe završio intervju.
- Izvini, da li si i ti konkurisao ovde?
- Jesam - odgovara on
- Da li znaš šta će biti sledeće?
- Prvo će proveriti naše dosije, a onda ćemo ići na zdravstveni pregled
- Nadam se da će sve dobro proći - odgovori Zejn
Momak mu pruži ruku i predstavi se
- Ja sam Ziad Sabri.
Zejn odgovori
- Ja sam Zejn Salah El Genauvi
- MI ćemo spavati zajedno, čoveče!
-Šta? - upita iznenađeno Zejn
- Spavacemo zajedno - ponovi Ziad.
- Šta to govoriš?! - odgurnu ga Zejn.
- A šta ti misliš?
- Zbunjen sam, šta to govoriš? - Zejn ponovi.
- Prave spiskove prema abecednom redu naših imena.
Tad Zejn shvati o čemu priča te izvini prizivši mu ruku. Pojavi se i Salab
- O čemu pričate? I zašto ste prestali kad sam došao?
- Osoba koja ti je dala ime "lisica", imala je veoma dobar razlog za to. Ti si pravi lisac. Ti misliš da su svi ljudi u nekom dosluhu kao ti - sva trojica se nasmejaše, a Salab ponovi pitanje - O čemu ste razgovarali?
- Pitao sam ga šta nas na dalje očekuje i on mi je odgovorio.
- Pa sto nisi mene pitao, zar ti ja nisam bliži nego on?
- Pa, jel znaš šta će biti sledeće?
- Kako bih znao? Nije mi otac bio general.
Zejn se opet nasmeja, pitapša ga po ramenu i sva trojica krenuše ka izlazu.
U toku dana vratiše se vozom kući. Stigavši kući, ostavlja strvari i kreće na trening
- Zejn! - Obrati mu se Lejla
- Devojko, kaži mi "oficire Zejn". Podigni mi moral. Usreći me!
Lejla upita
- Jesu li izašli rezultati?
- Hoćeš li me usrećiti pričajući o rezultatima kojih još nema? Razmišljaj Lejla, da ne ostaneš glupa do kraja života.
- Hoćeš li me iznervirati svaki put kad me vidiš, Zejn?
- Ti me teraš na to.
- Pa, odgovori mi.
- Treba da prodjemo još neke testove. Sledeći će biti najteži, fizička sposobnost. Zato idem u teretanu, da poboljšam kondiciju
-Nadam se da ćeš uspeti, Zejn.
- Jako sam napet, Lejla.
- A ako prodjes ispit, radićeš tamo?
- Ako prodjem.. Misliš li da ću odmah raditi? Treba da studiram 4 godine a onda da odradim detektivski, saobraćajnih ili deo za vatrogasce.
- Zar ne možeš ovde studirati?
- Ti misliš da je to obična škola? Postoji samo jedna policijska akademija u Egiptu i tu studiraju svi studenti Egipta.
-A kad dobiješ pisao, hoće li biti ovde?
- Nemam pojma! Moze biti i Giza, Bainsuet, a ako budem imao sreće Qena
- Jel to moguće?
- Moli se za mene. Ali, kako sam čuo, u početku ne možeš raditi u svojoj opštini.
- Nadam se da grešiš, Zejn- reče Lejla razočarano i okrete se da ode, al se sudari sa sluzavkom koja je nosila poslužavnik pun sokova, te se sve proli po njenoj garderobi.
- Vidiš šta se dešava kad žuriš. - nasmeja se Zejn.
Na tremu Salehove kuće sedi Hadž Said koji je došao da prijavi Hitlera.
-Zatekao sam jutros njegove naoružane ljude oko svoje zemlje. Pitao sam ih šta nije u redu i oni rekoše da čuvaju Hitlerovu zemlju.
Saleh, Fakhr i Garib slusaju starca
-Zar nema ograde oko tvoje zemlje? - upita Saleh.
- Naravno da ima.
- PA kako su ušli?
- Pomerio je ogradu i moju zemlju priključio svojoj. I rekao je da mogu da mu prodam ili dam uzakup, ali da više nikad neću videti zemlju i da ako mi se to ne dopada da idem do đavola.
- Zar nije bio zabrinut da bi ga mogao prijaviti policiji ili Salehu el Genauviju?
- Na stotine parcela je oteo pre moje zemlje, ali ljudi se plaše da prijave.
- Stvarno? Zar je Hitler postao tako opasan? Šta ti misliš Fakhr, zašto mi ne znamo ovo?
- Jel si čuo šta Hadž Said kaže, ovaj čovek što sebe zove Hitler, je preterao. Misli da je iznad svih.
- Gospodine Saleh, one ne otima zemlju samo, već radi mnogo gore stvari, i to svi znaju.
- I zašto mi niste rekli? - obrati se Saleh svojima.
- Nismo želeli da trib.
- Nismo želeli da te opterećujemo. Ljudi se uglavnom oslanjaju sami na sebe. Ali izgleda da je konačno pao. - odgovori Garib
- Dobro Hadž Said - obrati mu se Said - da li treba da dovedemo nekog da izmeri zemlju ili znaš njene granice?
- Znam, naravno.
- Podjimo onda, da završimo s tim.
I ubrzo se nađoše na Saidovoj zemlji gde su stajala dva čoveka sa puškama u rukama. Saleh im pridje i pozdravi ih
- Mislim da stojite na tuđoj zemlji, pa sam došao da proverim. Gde je znak Hadž Saide? - obrati se čoveku, i pošto ovaj pokaza, Saleh zakopa malo prstima po zemlji i pronađe metalni stub. Razoruža ovu dvojicu i reče da su slobodni da idu.
Duž mosta, koji je prelazio preke reke Nil, Zejn je trčao sa drugom radeći na kondiciji za predstojeći test na akademiji. Odjednom naiđoše na grupu ljudi koja je gledala s mosta ka reci, a jedan od njih je i snimao telefonom. Zejn mu pridje i reče
- U moje vreme se pecalo sa mosta štapom a sad se prvo snima voda da se utvrdi gde će se pecati?
- Jedan se davi - odgovori mu snimatelj i ne pogledavši ga.
- Davi?! - viknu Zejn iznenađen
- Pa šta snimaš, što mu ne pomažete?
Zejn izgovori te reči i skoči s mosta za utopljenikom.
Нема коментара:
Постави коментар